| ||
Radio Rajko Maksimović Nešto što je obeležilo kraj osamdesetih i prvu polovinu devedesetih bilo je Indeksovo radio pozorište – začudo – na talasima (državnog) Beograda 202. Osim što su bili beskrajno duhoviti, maštoviti i aktuelni, bili su i politički vrlo pronicljivi, njihova satira ubojita i bespoštedna – nešto kao Koraks u karikaturi. Imali su odlične pisce tekstova (Voja Žanetić, Petar Lazić i drugi) a svoj glumački dar usmeravali su na glasovno imitiranje poznatih ličnosti iz političkog i javnog života, uz neverovatan smisao za improvizaciju na licu mesta. Ekipa je bila nevelika i svi su u njoj bili odlični, a prava zvezda bio je Mićko (Dragoljub S. Ljubičić) koji je bio nenadmašni imitator Tita, Miloševića i Tuđmana. Posebna poslastica bila su deformisana imena imitiranih ličnosti: drug Laža (Draža Marković), komandant jagnjeće brigade, Zloba Šiljošević (naravno: Milošević), koji svojoj supruzi tepa Šmira-Šmiksi (Mira Marković), Češalj (Šešelj), Kradoman Lažović (Radoman Božović), Milan Kvaroški (Milan Paroški), Bata Životinjović (Velimir-Bata Živojinović), Kradmilo (Radmilo Bogdanović), Đinđuvić (Đinđić, koji je nekada, u studentsko vreme, nosio minđušu), Poštenica (Koštunica) Živosmrad Ljigić (Živorad Igić), Sranjo Buđman (Franjo Tuđman), Doktor Zubabić (Milan Babić, zubni lekar), Balija Izmetbegović (Alija Izetbegović), Jašuća Nakari (Kaćuša Jašari), Jasna Pitonac (Vesna Zmijanac), Popuši pa Kašlji (Jasuši Akaši), Klempa (Momir Bulatović), Kuro Glikurov (Kiro Gligorov); zatim, novine: „Bolikita ekspres”. Zbilja pravo je čudo da su se toliko dugo održali, tj. da ih nisu pohapsili ili bar zabranili! |
||