Novine
"NaŠa krmaČa" - Izabrani tekstovi

ZIMA U MOJIM KRAJEVIMA (O SREDINI DA I NE GOVORIM)

Naša krmača, br. 41
(24. novembar 1997.)

Dolazi zima, duga i hladna, zatvori vrata, upali vatru… pada prvi sneg. Nekada smo to pevali, danas živimo. A zima, k’o zima, počinje poternicama koje ćemo imati prilike da gledamo sa taraba, naslovnih strana i TV ekrana… dok ih dobro ne zapamtimo. Ili oni nas. Još samo u pasivnim krajevima decu plaše karakondžulama i vešticama. U urbanim sredinama i ruralnim mestima koja imaju preko 3.500 stanovnika, to se radi savremenije i efikasnije: “Ako ne jedeš supicu doći će onaj čika sa plakata da ti drži govor o demokratizaciji, izlasku iz krize, kao i uključivanju Srbije u svet.” Ili, još surovije i nehumanije prema rođenom detetu: “Jedi supicu ili ću svake večeri da te teram da gledaš predstavljanje predsedničkih kandidata na TV!” A deca, ko deca… U’vate pa jedu. Zato kod nas supica ide kao alva. A toliko i košta.

Nekada je prvi sneg bio siguran znak, u svim mojim krajevima, da zima počinje. Danas su mi se krajevi malo skvrčili, samo je sredina ostala. A u mojoj sredini sada je sigurniji znak da je zima stigla, predizborni plakat – nego prvi sneg. Jeb’o sneg. Sneg ovde može da padne i u proleće.

Zima, danas?! Ovde su prvi vesnici zime kandidati. Ne moraju da imaju lekarsko uverenje, dovoljan je određeni broj potpisa. A da zima i ubuduće neće biti blaga, dokaz je obnovljeni Dan Republike… kao drugi vesnik zime.

Posle Dana Republike, obično stižu i ostali vesnici zime. Onda zima u’vati…i piči li piči… Kao i prethodnih pedeset godina.

Pa ti posle nemoj da jedeš supicu…