Novine
"NaŠa krmaČa" - Izabrani tekstovi

TRES’O SE BORA – RODIO SE MIT

Naša krmača, br. 35
(13. oktobar 1997.)

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka, radnika i poštene inteligencije, na brdovitom Balkanu. Živelo se noću, a umiralo po danu.

Bilo je to u nekoj zemlji prepunoj rudnih i ostalih bogatstava. Naročito u čitankama. Svaki dan je bio istorijski. Tu nije trebalo otvarati udžbenik da biste videli svoga Boga. Dovoljno je bilo gledati u kalendar. A tamo – sva slova crvena.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka gde je stopa rasta bila veća nego bilo koja druga stopa u Evropi *. I ne samo Evropi. Ali, Evropa nam je bliža, pa nju uzimamo kao primer za poređenje. Mada, bez vidnijeg razloga.

Nazovimo tu zemlju, onako, bez vidnijeg razloga – Jugoslavijom. Bez veze, takoreći.

Sve se tu radi: živucka se i životari... samo se ne živi. Kako većina žitelja nema svoje živote, živi se od tuđih. Života, da bude jasnije. Tako se u komšiluku živi od komšijskih spopadica, u familiji od rođačkih abrova, u profesiji od tuđih neuspeha... u politici od tuđih skandala.

Kada već stigosmo do politike, ovih dana se štampa zabavljala nagradnom igrom „Ko će koga?” – Bora Borović Milana Božića, ili će pak, biti obrnuto. Pojavljivali su se serijali u žutoj štampi (to je ona štampa što skida gaće preko glave), pojavljivali su se serijali u crvenoj štampi (to je ona štampa što skida glave preko gaća), pojavljivali su se serijali i u ostaloj štampi (to je ona štampa bez gaća i bez glave). I sve na temu nagradne igre „Ko će koga?” – Bora Milana ili Milan Boru!?

Seirile su i ostale stranke srpskog čovečanstva nenaklonjene familiji Drašković, njihovim savetnicima i kumovima. Dakle, seirili su svi, svi, svi... Svi su se zabrinuli na temu abrova koji su procureli iz vrha SPO-a, brižno i temeljno, kako samo u srpskom čovečanstvu ume da se brine o političkim protivnicima. Čekala se sednica zakazana za 11. oktobar, tekuće godine. Istorijska, a kakva bi drugo mogla da bude sednica. Kad tamo, a ono – međutim... Tres’o se Bora, rodio se mit. Od istorijskih događaja po budućnost zemlje seljaka, radnika i poštene inteligencije nije se dogodilo ništa. Nije streljan Milan Božić, nije giljotiniran Bora Borović... u jednom komadu je ostao i Velja Ilić- I... kako informisan čovek onda da se pouzda u istorijska kretanja. Jeb’o istoriju kad ne padaju glave!

Ostaje nam da čekamo sledeći istorijski događaj. Treba samo pogledati u kalndar. „Ko će koga?” Vučelić – Lilića ili obrnuto. Dobro obavešteni izvori su spremni. Komšiluk takođe.
Šta je ostalo onima koji ne znaju ni šta se njima samimam dešava a nekmoli okolini, rođacima, komšiluku, tuđim strankama i ostalim strancima? Jedino ono naše ovdašnje, bosansko: – Ja nisam odavle.

Ni ja nisam odavle. Mene je donela roda. Definitivno.