Novine
"NaŠa krmaČa" - Izabrani tekstovi

BADŽA, BUDŽA & SLIKAR

Naša krmača, br. 26
(20. april 1997.)

Zašto je stradao Badža, "Naša Krmača", broj 26

Posle objavljivanja ovog stripa u redakciju NAŠE KRMAČE upalo je nekoliko naoružanih neidentifikovanih lica u civilnim uniformama, koji su ostavili poruku glavnom i odgovornom uredniku „da će naredni put upotrebiti oružje, bude li NAŠA KRMAČA vređala srpskog heroja Badžu“. U narednom broju (br. 27; 5. maj 1997; str. 25) NAŠA KRMAČA je objavila jelovnik restorana MAMA MIA u kome je Badža ubijen. Ovog puta se nisu pojavili neidentifikovane osobe na službenoj dužnosti, već se telefonom javio vlasnik restorana i zapretio glavnom i odgovornom urednik „da će ga lično ubiti, pojavili se još jednom general Badža ili MAMA MIA u NAŠOJ KRMAČI“.

Desetog aprila Anno Domini 1997. srpskom čovečanstvu se dogodila MAMA MIA! U kasnim večernjim satima, u istoimenom restoranu, ubijen je jedan od glavešina srpske (nadaleko poznate) policije – Radivoje Stojičić Badža. General… pa još nešto. Smrt, kao i svka smrt, najteže pada najbližoj okolini. Porodici… prijateljima… Kolegama. Ali, nema tog događaja na ovim prostorima od koga nije moguće napraviti poligon za marketing, propagandu i ono treće.
Udarni Dnevnik RTS, sutradan, u prvih petnaest minuta igre, obzanjuje telegrame saučešća od svih i svakoga, sa posebnim naglaskom na ovog potonjeg. Prva vest čak nije ni bila da je čovek ubijen, nego da je predsednik republike poslao telegram saučešća. Izgleda da su telegrami i dalje važniji od samog događaja. Ništa bolje nije izgledala ni udarna informativna emisija “Studija B”. Sve telegram do telegrama, stranka do stranke, pojedinac do pojedinca… sve naši ljudi koji žale za milicajskim generalom… pa još nešto.

Kada jednog lepog dana, mnogo, mnogo leta docnije, neko bude pominjao Anno Domini 1997. ili (Bože sačuvaj!) Anno domini 1996. jedan od događaja po kojima će biti zapamćena ova druga godina, svakako će biti smrt Miće Popovića. Banalno bi bilo reći jednog od najvećih slikara rođenih na ovim prostorima, jer Mića Popović zaslužuje lepšu rečenicu. Neće ove dve godine biti upaćene po smrti nekog milicionera, makar to bio i general… pa još nešto – Badža. Ne primetih da su se silni organi i političke organizacije usukale od žalosti za Slikarom. Ne videh ni telegrame saučešća. Smrt Miće Popovića na samom kraju prošle godine potresla je samo prijatelje i poštovaoce Dela i Čoveka. Dakle, one čiji IQ prelazi nivo spoljne temperature.
Život je samo vežbalište za smrt. Ukoliko nije drugačije naređeno. I nema te smrti od koje u ovoj zemlji nije moguće napraviti cirkusku predstavu. U ime života, valjda. Čak ni šatra nije neophodna. Imamo televiziju. A država i paradržavne formacije, bile u poziciji, bile u tzv. opoziciji, žale javno, preko svojih unutrašnjih organa informisanja za Milicionerom. Dotle smo, izgleda došli. Može li niže?

I za kraj nešto sasvim lično. Jebem ti državu kojoj je važniji ležeći policajac od slikara koji leži!