Novine
Glas javnosti - BreleŠke

USTA PUNA OLUJE

Glas javnosti, br. 2504
(8. avgust 2005.)

Odvajkada su srpsko-hrvatski odnosi bili preopterećeni povremenim puštanjem vetrova. Sa obe strane. Kad-kad bi ti vetrovi samo zasmrduckali, a kad-kad su bogme, pojačavli miris i intenzitet, sve do razmera jedne oluje.

Oluja u vojnom pogledu, podsetimo se, bila je akcija u kojoj je najviši domet strategije, kao vojne discipline, ostvaren pomeranjem zbegova s jedne na drugu stranu, kao i šetanjom ono malo naoružanih srpskih vojnika na teritorijama pod zaštitom Ujedinjenih nacija. A, hvala na pitanju, šetali su ih ko Talijan majmuna. Dogovorom tadašnjih srpsko-hrvatskih režima ceo jedan narod se lomatao po krajiškim vrletima sve dok konačno nije krenuo što dalje od bombi i spaljenih sela. Krenuo je u jedinom mogućem pravcu... prema matici. Krenuo je tamo daleko u Srbiju, koja doduše nije bila zvanično u ratu, ali je sve činila da pomogne svojim prekodrinskim sunarodnicima. Nije bilo saopštenja ili izjave koju neko od srpskog rukovodećeg kadra nije žrtvovao za opštu dobrobit. Nije bilo kriminalca koji nije dobio vojnu ili policijsku knjižicu da bi mogao regularno da oslobađa vekovna srpska ognjišta. Pokazalo se da su od zavojevača prvo oslobođeni tehnička roba i automobili, a tek kasnije se prešlo na kabastiji provijant.
Što se tiče samih ratnih dejstava, ispostavilo se da je više metaka hrvatska obrambena sila ispalila u šenlučenju na kninskoj tvrđavi, nego za vreme same akcije. Toliko o vojničkom aspektu Oluje. A za vreme slavljeničkog šenlučenja, kolona je već uveliko prelazila bosansku zemlju, tek toliko da bi dokzala narodnooslobodilačku izreku “Jebeš zemlju koja Bosne nema”.

Tamo daleko je sunce. Uprkos tome, kolona nevoljnika je danima išla ka svom cilju. Pošto su bili grki zalogaji hleba tamo gde svoga nema i gde brata nije, kolona je znala da će biti dočekana raširenih ruku, jer kako bi drugačije Srbi mogli da dočekaju svoju braću? Umesto hleba i soli, na samoj granici ih je sačekala izjava Bube Morine, tadašnjeg Miloševićevog vrhovnog žreca za izbeglice, da ne mogu da uđu u Srbiju jer je Srbija prebukirana izbeglicama. Kao da je Srbija kamion za prevoz netom prodate stoke, pa pošto je ovog puta malčice pretovaren, neka sačekaju sledeći turnus. Uveče je drugi Dnevnik nešto promrljao u sedamanestom minutu a onda je emitovao specijalnu emisiju. Doduše, emisija je bila specijalna jer je reč o narodnoj pevaljki sa specijalnim statusom u tadašnjoj oligarhiji, ali sve jedno. Važno je da je bastion tzv. patriotizma emitovao nešto specijalno. O tome da je dve hiljade beograđana dočekalo kolonu izbeglica, o tome da je CNN izveštavao svakih petnaest minuta šta se dešava sa izbeglicama, dok su se sa RTS-a prolamali krici i jauci novokomponovane muzike, ne treba toršiti reči. O daljoj sudbini ogromne većine izbeglica i koliko im je matica pomogla – takođe.

Posledice Oluje su bile zadovoljavajuće po oba režima. Omiljeni srpski sport, “ima li neko da je više stradao od nas”, izvojevao je još jedan argument. Srbi su najveće žrtve i tačka. Omiljeni hrvatski sport “Ima li ko vaki Kavasaki, tj. Državu”, realizovan je jednim potezom i jednim dogovorom. Hrvati su konačno dobili državu i zaustavili rat na svojoj teritoriji. Milošević i Tuđman su mogli opet da se čuju preko, samo za njih napravljenog hot lajna. Jedini ko je izgubio u svim tim psiho-političkim igrama, jeste ceo jedan narod. Proteran sa rodne grude u maticu, taj narod je bežao ispred bombi a dočekan je na nož.

Danas, deset godina posle “Oluje”, političari sa obe strane granice pate nad sudbinom tog narod. Mesić ih moli da se vrate. Ne može bez njih. Možda bi on lično i mogao, ali Europa to traži od njega. Ako je zarad stare dobre Europe, hrvatska država će se malkice žrtvovati.

Danas, deset godina posle “Oluje” ovdašnji političari takođe pate nad njihovom sudbinom. Nema godišnjice nekog masakra a da ih ne pomenu. Govori su, naravno, nabijeni emocijama i brigom za glasove na narednim izborima. Daju se izjave, daju se pomeni, daje sve ono što se može upotrebiti u marketinške svrhe. A nikome npr. nije palo na pamet da ceo srpski državni vrh ode u Krajinu pa tamo oda poštu stradalima. Ukoliko ih Hrvatska ne bi pustila na svoju teritoriju, kao što ne bi, eto poena za srpski stranu priče o rešavanjima ovdašnjeg nacionalnog pitanja. Međutim, šta da ih je Hrvatska pustila? Tu nastaje problem. Zato naš državni vrh nije ni pokušao da ode na lice mesta i održi pomen, već je to radio iz Beograda, na daljinski. Nije lako biti na tuđoj teritoriji, na mestu gde su zbog politike tvoje države stradali tvoji. Nije to Srebrenica.