Novine
Glas javnosti - BreleŠke

ISPRAĆAJ NAŠ OVDAŠNJI

Glas javnosti, br. 2476
(11. jul 2005.)

U zemlji Srbiji najbolje od ruke idu ispraćaji: u vojsku, u penziju, na onaj svet… Okupi se ožalošćena porodica sa sve rodbinom i prijateljima, svi bi da se svojim očima uvere da li glavni junak zaista odlazi ili je u pitanju skrivena kamera. Čak je i mogućnost ekscesa svedena na minimum. Nije to svadba pa da rikošet radi na svakom ćošku. Malo bogatija srpska svadba u proseku se završi sa tolikom količnom srče i čaura, da bi joj na tome pozavideo i iole krvaviji državni udar u Latinskoj Americi. Svadba bez žrtava, to znači da i nije ni bilo neko veselje. Više je ličila na ispraćaj. Zato su, za nas koji ne volimo ratna dejstva, ispraćaji ovde Zakon. Pojedeš, popiješ, zapevaš… a bez rikošeta i bez mogućnosti da najebe živa sila.

Poslednji veliki ispraćaj na ovim prostorima dogodio se kada je drug Tito poteg’o, pa umro. Mada mnogi za taj tragični događaj ovde još nisu saznali, iz belog sveta su dolazile organizovane ture visokobudžetnih posetilaca. Bila je to preteča Egzita. Državnici sa svih strana došli su da Brozu odaju poštu, mada je većina imala nameru da oda banku. Ili bar da se uvere da li je trač ili istina. Umro drug Tito, jeb’o te deka!? Svi su mislili da je reč o još jednoj od njegovih projekata na kome će “da pozajmi pare bez obaveze vraćanja”, što bi rekao sam drug Tito.

Od tada do današnjih dana malo smo utanjili sa ispraćajima. Bar onim veličanstvenima. Jesmo doduše na veličanstven i nama svojstven način ispratili SFRJ u pizdu materinu, ali ruku na srce, naša zasluga u tom performansu nije bila od presudnog značaja. U tom ispraćaju učestvovao je, na ovaj ili onaj način, ceo svet sa izuzetkom Slobodana Miloševića. On je, kako čujem, za to vreme zalivao cveće na glavi svoje lepše polovine. Ova stilska figura u slučaju Slobodana Miloševića, zove se sarkazam. Toliko je on lep.

I posle mnogo sušnih godina dočekali smo pre neki dan da opet prisustvujemo veličanstvenom ispraćaju. Saša Đorđević se oprostio od aktivnog igranja košarke i okačio patike o kvaku. Krunskom činu prisustvovali su skoro svi koji nešto znače u košarci. Došli su da se uvere da li će Sale Nacionale stvarno da prestane da ubacuje trojke ili je reč o skrivenoj kameri. Sve je, kako i dolikuje ispraćaju, proteklo u prigodnoj atmosferi, bez ekscesa, bez srče i rikošeta… Nije najebala živa sila. Nije bilo ni povređenih, ukoliko izuzmemo povređena sportska osećanja onih koji patriotizam šetaju kao mečku sa rešetom i žive od toga što ona igra pred nečijom kućom jer je, Bog te maz’o, publika aplaudirala košarkašu Dinu Rađi.

Da mi imamo osećaj za ono što nam ide od ruke, kao što nemamo, na isti način bismo organizovali ispraćaje svih viđenijih političara na specijalno otvorenim prostorima za te namene. Da bi bili sigurni u atraktivan program i dobru posetu, mogle bi da se spoje dve značajne kulturno-umetničke manifestacije: Ispraćaji političara i Sajam erotike. Kako čujem od dobro obaveštenih izvora ovdašnji Sajam erotike je uspeo da okupi drugorazredne fafaljuke i kalaštaljke. Da se organizator zaista potrudio mogao je da sklopi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa viđenijim političkim strankama, pa da posetioci vide šta su prave kurve, striptizete i umetnice uz šipku. A ako tome dodamo ispraćaje doživotnih predsednika stranaka iz politike… To bi bio šou kakav svet nije video. Zamislite predsednika stranke Te i te, kako drži poslednje uvodno izlaganje na Glavnom odboru a njegovi lični kadrovi za to vreme skidaju komad po komad odeće. Sve uz zvuke Internacionale. Pa aplauzi, ovacije, suze radosnice, kao i one druge… Pa uzdasi, po principu, mogao je on još, ali neće… odlazi na vrhuncu, da ne kažem u ekstazi ili ekstaziju. Isti nježnik, samo se manje znojiš.

A narednog dana nastupi drugi doživotni predsednik na Saboru svoje stranke dok napupele pripadnice stranačkog podmlatka skidaju parče po parče vola sa ražnja. Pa onda uz taj isti ražanj odigraju omiljeni erotski ples. Sve to proprati tehno verzija hita “Na planini, na Jelici”. A Jelica negde u publici baca suzu i jelek na velikog vođu. Aplaudiranje, skandiranje, podrigivanje… ovuliranje, šta ćeš?!

I tako danima, dok ih sve ne ispratimo. Takav festival ispraćaja ceo svet bi direktno prenosio. Šta prenosio, svi bi došli lično da se uvere da li je to moguće. A mi naplaćujemo ulaznice. U’vatimo, pa inkasiramo… i Bog da nas vidi.