Novine
Glas javnosti - BreleŠke

FAKULTET ZA ISTERIVANJE ĐAVOLA

Glas javnosti, br. 2422
(18. maj 2005.)

Od čega se sve može živeti, to najbolje znaju oni koji od toga žive. Da je puzanje profitabilno zanimanje, mnogi naši političari su to dokazali. U tamo nekom svetu, puzanje takođe može da donese lepe prihode.Slučaj jednog majstora industrijske špijunaže drastičan je primer. Pomenuti se šest dana šunjao i puzao po podu engleske fabrike u kojoj je sastavljan bolid Vilijamsovog tima u Formuli 1, snimajući i najistnije detalje unutrašnjosti bolida. Kasnije su mu zaluđenici u bolide (to se na književnom jeziku kaže – kolekcionari), platili svaku, od preko hiljadu fotografija, po 9.500 dolara.

Mediji nas svakodnevno obaveštavju da je puzanje zbog bolida veoma profitabilno zanimanje i kod nas. Ukoliko redovno pratite izjave drugog ešalona naše političke elite o njihovim liderima, odmah vam je jasno da kolekcionari aferim-efendija i doguznjaka plaćaju i više od 9.500 dolara za toplu ljudsku reč o sebi. Jer, nemoguće je da punoletni ljudi, koji imaju čak i pravo glasa, javno prave sebe onolikim budalama za manje pare.

Kako su bolidi, za sada, naše jedino prevozno sredstvo sa Balkana u Evropu i iz istorije u geografiju – logično je da okupljaju veliki broj kolekcionara, kako se to lepo kaže na književnom jeziku. Njihove majstorije u krivinama prati cela nacija, o njihovim sudarima pišu svi, od tabloida do enigmatskih časopisa. Šta su mi skrivili enigmatski časopisi, nemam pojma, lepo su mi se namestili kao primer.

Kada smo već kod enigmatike, odavno smo primetili da su na zgradu u kojoj se nalazi Vlada Srbije bačene čini, crna magija ili bar soc od kafe. Dokaz za to je vidljiv na svakom koraku. Ko god uđe u tu zgradu i zadrži se bar trećinu mandata, promeni ponašanje, karakter, pa čak i izgled. To važi samo za one koji su pre ulaska imali bilo kakav izgled. Uđe tako u Vladu pristojan čovek, ne psuje, ne pljuje po podu, iz ruke da mu jedeš, kad posle nekog vremena ide okolo i ujeda nedužne prolaznike. A ne možeš brnjicu da mu staviš. Gde ste videli da ministar šeta s brnjicom? Šta bi svet rekao? Uđe drugi, takođe pristojan, zabrinut za opstanak kitova, zabrinut za globalno otopljavanje planete… zabrinut u načelu. Za njega su i globalni problemi bili mali. Toliko je bio zabrinut. Već posle nekoliko meseci boravka u inkriminisanoj zgradi zaboravio je na svet, jadni kitovi su ostali bez podrške, a on s penom na ustima priča da tamo gde su srpska groblja, tamo su i srpske gibanice. Postao veći Srbin čak i od Mihalja Kertesa.

U početku sam mislio da neko u nekakvom podrumu bode lutkice sa našim omiljenim likovima. Zamislite brkatu babu koja šivaćim iglama bode lutkicu i izgovara mantru: – Ti si gitarista, tvoja glava je kao vodenički točak, ti treba da dobiješ Nobelovu nagradu. Ili: – Tebi se spava, tvoji podočnjaci su teški, ti si rođen za ambasadora. Vremenom sam shvatio da ni vudu magija nije toliko jaka u proizvodnji malajskih ludila na ovim prostrima. Mora da je u pitanju nešto mnogo jače. Đavo, lično.

Izređalo se već nekoliko garnitura u toj zgradi, i svaka je forsirala neistražene predele paranoje i šizofrenije. Prolupaju ljudi, što bi se reklo na književnom jeziku. Đavo je ulazio u njih pa nije umeo na da nađe izlaz. Garant.

Međutim, izlaza ima. Taman kada smo hteli da se pomirimo sa sudbinom, stiže spas za sve nas. Katolička crkva je otvorila Fakultet za isterivače đavola. Eto rešenja. Neophodno je poslati na školovanje odgovarajuće kadrove, koji bi se vratili kao diplomirani isterivači đavola. Ne znam ko nam ga je uterao, ali sad znamo ko i kako može da nam ga istera. Na naučnoj osnovi. Da ne bude zabune oko uterivanja, mislim na đavola iz Vlade.

Ko god ozbiljnije porazmisli o ovoj ideji, shvatiće da ona nije bez vraga. Ima tu neki đavo.