Novine
Glas javnosti - BreleŠke

RAVNA GORA ČETOVATI MORA

Glas javnosti, br. 2404
(28. april 2005.)

Igrale se delije nasred zemlje Srbije… i igraju li igraju. Još nije sasvim okončan rat na teritoriji bivše SFRJ, nije utvrđeno ko je pobedio, ko je izgubio, ko su heroji a ko ratni zločinci (mahom je reč o istim osobama, samo je pitanje sa koje strane ih posmatraju), kad eto, nanovo se na ovim prostorima razbuktava Drugi svetski rat. Četnici, po ko zna koji put, zaratili sami sa sobom. I predsobljem.

U čitankama koje su pisali komunisti, stvar je bila prosta ko gibanica. Svi su svrstani u isti koš sa etiketom domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Da su, kojim slučajem četnici pobedili, čitanke bi se zvale četanke, i tamo bi pisalo da je đeneral Draža narodni heroj, da su komunisti zlotvori i narodni izdajnici, kao i to da postoje ogromne razlike između Dražinih ravnogoraca i četnika Koste Pećanca. Istorijska uloga Nedićevih i LJotićevih sledbenika ni tada ne bi bila definitivno utvrđena, pa se i dalje ne bi znalo ko su dobri a ko loši momci.

Četnike je poslednji put ujedinio Veljko Bulajić sa drugom Batom na čelu kolone. Svima je pustio brade i krv. U njegovim filmovima drugovi četnici su kidisali na gibanice i u tom jurišu masovno gubili glave. Drug Bata Živojinović im je lepo, onako ljudski, govorio: - Sa’ ću da vas karam! A uopšte ih nije karao. Samo ih je ubijao. Takav četnički genocid ni avnojevski izveštaji nisu zabeležili.

I kao da im nije dosta stradanija od druga Veljka i druga Bate, drugovi četnici su opet, po stare dane počeli da ratuju među sobom.

Trenutni raspored zaraćenih snaga otprilike (nikad se ne zna do kraja ko će na koju stranu da pretrči), izgleda ovako:

Punomasni četnici sa četničkim likom, koji i dalje preferiraju gibanicu, slušaju etno muziku (u njihovom slučaju se to zove četno), mrze Vuka Draškovića i idu na hodočašće na Ravnu goru. Imaju probleme sa holesterolom.

Četnici sa evropskim likom (oznaka na pakovanju – “Light”), vole da četuju sa Soroš fondacijom, obožavaju Vuka Draškovića i idu na hodočašće na Ravnu goru. Nemaju probleme sa holesterolom.

Četnici sa srpskim likom, koji mrze prve i druge, mrzeli bi i treće, ali ne znaju koji su, veruju u kralja i otadžbinu i ne idu na hodočašće na Ravnu goru, nego idu u selo Ba, da upražnjavaju emocije. Možda bi imali probleme sa holesterolom, ali ne znaju šta je.

Četnici sa ćosavim likom, koji i dalje preferiraju zarđale kašike, mrze sve ostale četničke pojave, s posebnim osvrtom na Vuka Draškovića, idu na Ravnu goru da se razračunaju sa ostalima a na hodočašće idu u Hag. Holesterol je za njih strani plaćenik.

I kada se svi četnici srpskog čovečanstva konačno okupe na Ravnoj gori, u organizaciji nadležnog ministarstva za četnička pitanja, pa kada krenu “Puc mi, puc oni”, i ko je od njih više puc – jedino bi mogao da im pomogne drug Bata Živojinović, lično. Samo bi on mogao opet da ih ujedini. Ili da im radi nešto drugo. Kao u filmu “Gibanica u raljama života”, pod rediteljskom palicom Veljka Bulajića.