Novine
Glas javnosti - BreleŠke

POKOJNI “BERMUDSKI TROUGAO”

Glas javnosti, br. 2396
(20. april 2005.)

Za drugove komuniste robija je bila druga škola, pošto po pravilu onu prvu nisu ni pohađali. Čuj druga škola?! Univerzitet! Za ostatak ovdašnjeg čovečanstva, kafana je bilo mesto na kome su se polagali časovi iz životne škole. Na ulici su se izučavale sve ključne naučne discipline, a na polaganja ispita išlo se u kafanu.

Sve važne odluke za sudbinu ove države dogovorene su u kafani. Na nekom drugom mestu gde se boduju tašna, mašna i kravata – su donete. Onda je to ušlo u čitanke (istorijske sednice, mesta gde se boduju tašna, mašna i kravata), pa jadna deca moraju da pamte brojeve nekih kongresa ili neka španska sela gde su potpisivani istorijski sporazumi. A čak bi i deci bilo lakše kada bi tačni odgovori na istorijska pitanja bili: - Sarajevski atentat spreman je u “Moruna” i tu, za kafanskim stolom, dogovoreno je to i to. Ili: – U “Maderi” (dana tog i tog), doneta je odluka da se uhapsi (taj i taj). Za stolom su sedeli (ti i ti) i jeli su (to i to). Između dva zalogaja, drug (taj i taj), rekao je, citiram “Drug Mrki ima zgodnu ženu, to bi trebalo jebati.” Onda je neki drugi drug (taj i taj), primetio da drug Mrki ne bi baš bio oduševljen činjenicom da mu član CK (taj i taj), jebe ženu, štaviše, da je preke neravi i da bi mogao tim povodom da potegne pištolj. Polse toga, prvi drug (taj i taj) prisetio se da drug Mrki i ne stoji baš najbolje sa samim vrhom jer se, citiram, “kurčio za vreme onoga i on bi da misli svojom glavom, a znamo da je Partija zadužena da misli, uostalom kada bismo svi mislili, šta bi onda radila Partija?” Gotov citat. I tako reč po reč, drugovi se dogovore da onaj zglajza, e da li bi drug (taj i taj) mogao da jebe njegovu ženu. Posle toga se na Onom kongresu svašta pričalo, čak je drug Tito lično, nešto istakao. Bar je tako preneo Tanjug. Drug Mrki je zaglavio robiju a žena… žena ko žena. Posle se i preudala. Tako izgleda prava istorija, gospodo čitaoci.

Malopređašnji primer je iz istorije. Kada se malo ozbiljnije pozabavimno kulturom, shvatimo npr. da je istorija ovdašnje poezije u stvari istorija ovdašnjih kafana. Degradirajuće po inteligeciju čitoca bi bilo da podsećam na to da je Đura Jakšić napisao “Otadžbinu” u kafani i da bi, sada već, pokojne kafane u centru Beograda mogle da organizuju takmičenje u disciplini “Iz koje je kafane najviše izbacivan Tin Ujević”, te da su u “Dardanelima” nastale ili bar aminovane sve ondašnje novine…

Mom sinu, koji ima sedam godina, nisam umeo da obajsnim kako izgleda olajisani patos. Hteo sam da ga vodim u “Zoru” i da mu pokažem. Kad tamo – nema “Zore”. Hteo sam da mu pokažem kako izgleda sećija i šta je tronožac. Hteo sam da ga vodim u “Znak pitanja”. Kad tamo – borba na krv i nož. Da ne kažem na srk i čepić. Da li će biti “Znaka pitanja”?

Ulogu “Bermudskog trougla” na kulturni, javni i ostale živote, ne bih da komentarišem, jer sam aktivni učesnik. Dakle, nisam objektivan.

Samo se pitam da li ćemo i mi postati deo nečijeg lanca brze hrane, kao što su to postale kafane iz kojih smo potekli?