Novine
Glas javnosti - BreleŠke

DECA SU NAŠA BUDUĆNOST

Glas javnosti, br. 2366
(21. mart 2005.)

Davno je jedan pametan čika rekao “Bože, sačuvaj me srpskog junaštva i hrvatske kulture”. O novijim događanjima u hrvatskoj kulturi malo znam jer ne stižem da pratim sportska zbivanja. Ali, kada je reč o srpskom junaštvu… ono me prati “od kolevke pa do groba”, s posebnim osvrtom na onaj period između.

Čitanke iz mog vremena revnosno su prenosile hajdučke radne uspehe, dok su “ozgo s planine gledali gde prolaze Turci i trgovci”. Pošto od gledanja nema selameta, gospoda hajduci su bili delotvorni - pljačkali su i jedne i druge. Kao i one treće, koje narodni pevač nije stigao da pribeleži.

Praistorija je period koji je trajao najuduže – to su nas takođe učili… i naučili. U “zemlji radnika i seljaka na brdovitom Balkanu” a pod vlašću Komunističke partije, praistorija je trajala sve do 1941. godine. Na više stranica u čitankama je bio zastupljen put neke “1237 ličke brigade” nego Mlečni put. Na to su se nadovezali filmovi Veljka Bulajića sa potresnim epopejama iz NOB-a, u kojima su gospoda četnici zakrvavljenih očiju kidisali zarđalim gibanicama na drugove partizane.   

Onda su generacije, koje su odrastale na takvoj lektiri rešile sve zatečene probeleme na balkanskim prostorima na jedini mogući način. Na onaj koji su naučili u čitankama. Kafanskom tučom. Bilo je tu i upotrebe pištolja, artiljerijskog oruđa, aviona, kamiona… pa čak flaša. Nenaoružan narod je jedno vreme koristio i tenkove. Kako i priliči svakoj kafanskoj tuči u prosečnoj balkanskoj krčmi.

Sve je to revnosno prenosila televizija. Bilo je to i na naslovnim stranicama dnevnih novina.

A onda su, umesto gospode hajduka, u modu ušla gospoda “kontroverzni biznismeni”. Pošto je vreme novac, nisu imali vremena da gledaju i “Turke i trgovce”. Ograničili su se samo na ove druge. Poslovni bilans je meren brojem mrtvih u obračunima suprotstvaljenih biznismenskih klanova. Novi heroji “srpskog junaštva” sedeli su u Skupštini, Vladi… o policiji da i ne govorim. I to, ne sa one strane, na koju bi mogao da pomisli neko ko nije odavde.

I sve to je revnosno prenosila televizija. O novinama, dnevnim i onim drugim, da i ne govorim.

A onda se čudimo što “neki novi klinci” sve međusobne probleme rešavaju onako kako su ih odrasli naučili. Pre neki dan je sahranjen gimnazijalac koji je stradao u tuči sa vršnjacima. Ni prvi, ni poslednji…

Toliko o srpskom junaštvu.

O hrvatskoj kulturi nekom drugom prigodom.