Novine
BreleŠke!

IZBORNA ĆUTNJA

Bre! br. 58
25. decembar 2003.

“Ne skupljaj potpise na mom pragu, da mi vrata ne povuku vlagu. Prođoh jesen, prođoh Šumadiju, al’ ne nađoh izbornu žgadiju.” Tako bi glasio stih iz jedne potresne  turbo folk epopeje… da nema zime. Ali, dođe zima, pa smo opet upriličili glasanje. Da zlo ne čuje, ide i proleće. Opet će moći da se glasa. Sve po spisku.

Najlepši deo svih izbora je izborna ćutnja. Zamislite dva dana u kojima ni na jednom kanalu nema političara. Ni jednog jedinog. Čitava ona bulumenta čiji intelektualni, poslovni i moralni gabarit u mirnodopskim uslovima seže do čitulja i crnih hronika, a koja u ovim vremenima tranzicije svakodnevno drži prigodna predavanja o ulasku u Evropu, restruktuiranju privrede – tj. ne skida se s drugog Dnevnika i ostalih političkih posela – za vreme izborne ćutnje ostaje tamo gde joj je i mesto. Daleko od očiju javnosti. Daleko od srca.

A zamislite da smo mi, kojim slučajem mala, srećna zemlja, prcvoljak od zemlje koji ne zanima nikoga, pa ni ovdašnje političare. Tj. zamislite da je sve već pokradeno pa nema više šta da se krade. I zamislite da imamo Zakon o jeziku po ugledu na neke ozbiljne evropske države, pa da pred kamere i mikrofone ne može da se pojavi niko ko se frlja sa padeži, niko kome su prirok i podmet u latentnom sukobu, niko ko forsira svoje domorodačke akcente kao mutav roman-reku.

Zamislite da je cele godine izborna ćutnja a samo dva dana pred izbore da političari imaju pravo da se pojave i objasne nam šta su to radili cele godine. Čoveku koji je nešto radio cele godine dovoljna su dva dana da to javnost sazna. Važi i obratno. Onome ko cele godine služi kao grejač za tapacirung u službenom autu, malo je 363 dana da ubedi javno mnenje u neophodnost svog postojanja na političkoj sceni.

Političari koji ne žive turobni estradni život, sa sve pevanjem pucanjem i slikanjem?! Ja to ne smem ni da zamislim. Koliko su ludi, neki od njih bi počeli i da čitaju knjige.

Nekada je bilo lako glasati. Ili si za Slobu, ili si protiv njega. A ako si bio protiv Slobe, bilo ti je svejedno za koga ćeš da glasaš. Samo da su naši, pa makar bili i njihovi u našim redovima. Danas se sve izmenilo. Sloba je u Hagu, orasi su poskupeli a kvalitet im nije ni blizu onog od pre rata. Danas je došlo vreme da glasa ko stigne. I za koga stigne. Nema reda ni u čemu. Danas, bre, ne znaš ni ko za koga krade izbore, ko prepravlja biračke spiskove… a nekmoli ko će za koga da glasa. Ne bi me iznenadilo da glasačka mašina GSS-a podrži SRS, iz čistog kaprica zato što Boris Tadić hoće da je utopi u DS. A tek Liberali, Koalicija za Šumadiju i ostala glasačka mehanizacija koja je na prošlim izborima bila protiv Slobe? Kome li će se carstvu oni privoleti?!

Nekada je bilo lako glasati jer se glasalo za i protiv Slobe. Na ovim izborima svi će glasati za nekog. A izbor je, ruku na srce, dosta skučen. Izbor je… da ti pamet stane. Sva sreća da se pred same izbore dešava prirodna pojava zvana izborna ćutnja. To je prilika da glasači odmore mozak i unutrašnje organe, da se posvete porodici i tekućim kućnim problemima… Možda nekome curi bojler a to do sada nije primetio. Možda nekome dete ima šest kečeva a on ne stiže da se bavi tom minornom pojavom jer je prezauzet politikom. Možda bi neko hteo da pročita neku knjigu, ali ne stiže zbog raznoraznih TV duela.

Izborna ćutnja je zakon. Još kada bi trajala 363 dana godišnje i Bog da nas vidi. To bi bio dokaz da u ovoj zemlji ima života, uprkos naslovnim stranicama novina i tzv. TV duelima.