Petar Lazić :: Breleške!

Sedne tako uz kaficu predsednica republičke Skupštine sa VD predsednicom države i ćaskaju o tekućoj problematici. Malo o viklerima, malo o ulošcima s krilcima, malo o deci, malo o predstojećoj zimnici, a bogme, malo i o predstojećim izborima. Kojim izborima, zapita se predsednica. Koja predsednica, zapita se čitalac. E, o tim izborima i o toj predsednici je reč.

Zakon kaže, a elementarna logika nalaže, da bi predsednik Parlamenta trebalo da bude neko ko rukovodi radom istog. Kako je po tom istom Zakonu i po toj istoj logici, Parlament odraz političke volje građana, predsednik Parlamenta je neko ko se ponaša kao zajednički imenitelj te iste volje, iliti spiker, što bi rekli oni što se prave Englezi kada je Parlament u pitanju.

Sve češće srećem funkcionere GSS-a (poznajem samo jednog običnog člana, koji, jel’te, nije nigde funkcioner – svakom narednom plaćam piće), koji prete: – E, glasaću za Koštunicu, pa neka vide svog Boga.

Sve češće srećem članove DS-a koji prete: – Ma, glasaću za Labusa, Draškovića, za bilo koga, samo ne za ove naše govnare. A poznajem i jednog socijaldemokratskog funkcionera koji se kune u Velju Ilića.

U ovoj zemlji se sve rešava po onoj staroj narodnoj “Naljuti se pastir na selo, pa odseče sebi kurac.” Nikome ne pada na pamet da promeni iznutra svoj GSS, DS, SD i ostale S(tranke). Tako su i Slobini birači glasali za DOS, pa se nisu usrećili ni jedni ni drugi.

Predsednik države je već bitno drugačija stvar. Čupavija stvar, da izvinete na izrazu. Predsednik države može imati mala, majušna ovlašćenja, a može bogme imati i ogromna. Takođe ovlašćenja. Njegovo ime može biti mnogo veće od funkcije koju obavlja a biva i to da mu je ime administrativna greška u odnosu na funkciju koju obavlja. Sve jedno, koji god slučaj da je u pitanju, predsednik je Predsednik sa velikim P. Jedan je od simbola svake države. Svake, osim naše. Ne tvrdim da naša predsednica nema veliko P, ali ruku na srce, ono se ne primećuje od frizure, odeće i ostalih karakternih osobina. Zabalabućkano je njenom tekućom aktivnošću, ili kako se već zove to kada ona nešto zamuckuje, čita, izjavljuje, otvara i zatvara… Kada se ona pojavi u javnosti, od svega što bi trebalo da čini jednog predsednika, ostane u sećanju kompletić kakve su nosile naše bake, tašna kakve su nosile naše deke i domorodački akcenat kakav su zadržali samo kolonisti iz brdsko-planinskih užičkih predela. Već u Sevojnu se nakostreše kada čuju taj akcenat. Bezličnost kao imperativ, što bi rekli filosofi.

Zamislite naš Parlament u kome nema krađe glasova, jajarenja sa poslaničkim mestima, međupartijske trgovine sa odborima i zakonima, u kome sede ozbiljni i odgovorni ljudi koji govore, rade i glasaju po savesti. I predsednica takvog Parlamenta bi, verovatno, ličila na instituciju koju predstavlja. Ovako, ona je samo grafički prikaz onog što nam se događa: Hteli bismo da se sve oko nas promeni a da se sami ne menjamo, hteli bismo da jednom bude bolje, samo pod uslovom da taj jedan budem ja, hteli bismo da najgori budu politička i ostala elita, jer je najbolje sramota da to rade. Oni samo rade svoj posao.

Bilo je u istoriji slučajeva i u ozbiljnijim državama od ove naše, da je Parlament ličio na cirkus. Predsednik bi tada uzeo stvar u svoje ruke i cirkus bi odlazio pod šatru a u Parlament bi dolazila nova garnitura koja ne podseća na brkate žene, gutače vatre, žonglere i žene od gume. Klovnove ovog puta neću da vređam.

Umesto predsednika mi imamo VD predsednicu. Svako VD stanje mi liči na ono stanje kada ženi kasni, pa čeka da joj dođe samo od sebe. Tako jedan mesec, tako drugi… pa dođe i deveti. Mesec.

Baš zato što imamo VD stanje i istu takvu predsednicu, poznavajući njenu odlučnost, visprenost i ostalo po spisku; dakle sve ono što nedostaje predsednici Parlamenta, očekujem da će VD predsednica države zasukati rukave… I početi sa uvijanjem sarme. Ima valjda nešto što ona ume svojski da radi. Nemoguće je da je u svemu onakva kakva se u javnosti pokazuje.