Novine
BreleŠke!

MENE ZA PREDSEDNIKA

Bre! br. 9
septembar 2000.

Bliži se Olimpijada a ja bih da svojim prisustvom uveličam pomenutu. Kada je na prethodnu mogao da ide Zoran Lilić sa sinom, zašto ja ne bih mogao na ovu? Imam i blagu prednost u odnosu na bivšeg predsednika: mogu da putujem svuda po belom svetu.* Izuzimajući Kosovo, doduše, ali Kosovo ionako nije neki beli svet. Osim ako se gleda iz ptičje perspektive. Uostalom, mi smo Kosovo toliko odbranili, samo im ja, ovakav-kakav sam, falim?!** Ni sam Knez Lazar ga nije tako odbranio.

Dakle, meni se ide na Olimpijadu a niko neće da me pozove u zvaničnu i prijateljsku posetu Australiji, e da li bih i ja svojom pojavom uveličao olimpijska zbivanja. Da idem o svom trošku? Ni mrtav! Srbin sam ja, bre! Ionako ne bih mogao, kako bi se to jezikom biznismena reklo, da zaokružim finansijsku konstrukciju. Ostaje mi samo jedno rešenje – da postanem predsednik.

Kako reče trenutni (mada taj trenutak traje kao večnost) predsednik svih nas***, na završnoj svečanosti trodnevnog sabora guslara, poznatijeg kao “Dijaspora 2000”: – Danas je Jugoslavija zemlja sa najvećom, daleko najvećom stopom rasta u Evropi. Mene Jugoslavija stvarno podseća na “Veliko stopalo” (Big fut). Mada ima tu pomalo i Jetija da se uhvati. A ni Čudovište iz Loh Nesa ne treba zaobići, nije ono ništa ružnije od ostalih čudovišta. Zajednički imenitelj za ova nadnaravna bića (Jugoslavija, Big fut, Jeti, Čudovište iz Loh Nesa) jeste da postoji veliki broj očevidaca koji se kunu da su ih videli ali nauka još nije dokazala njihovo postojanje. Dakle, ne bih ja da budem predsednik nečega što ne znam ni šta je, ni koliko je, ni gde se nalazi, ni šta ga čini a šta bojkotuje – bez obzira na to što ima najveću stopu. Neka, hvala! To ostavljam nekom opančaru. Opančari su pravi ljudi za tu rabotu. Ja sam skroman čovek. Koliko sam skroman, to samo ja znam. Zato bih da budem predsednik neke ozbiljne sportske organizacije. Ne treba mojoj skromnosti više od toga.

Kada vidim ko sve može da bude predsednik ovdašnjih sportskih saveza, organa i organizacija, zapitam se (ah, ta filosofska zapitanost naprasno iždžiklja iz mene u odsudnom trenutku!) – šta meni fali? Ja, recimo, imam sve kvalifikacije za predsednika odbojkaškog saveza:

1. Pravila ne znam. Nikako da ih zapamtim, od kada su promenjena. Zauzvrat, nisam znao baš najbolje ni ona prethodna.
2. Ne zna ko je čiji igrač. Primetio sam npr. da se među našim igračima šetka jedan koji se pravi pojedinac i nosi drugačiji dres. Ej, među našim jednoobrazno obučenim igračima (dresovi su plod domaće pameti, mada nisu pravljeni u “Goši”), šepuri se pojedinac sa drugačijim dres-kodom?! Čiji je on igrač? Ako je naš, zašto nije obučen kao sav normalan odbojkaški svet? Ako je tuđi, šta će nam izdajnik u domaćim redovima?
3. Ne mogu da uhvatim ni koliko traje set a nekmoli cela utakmica. Rečju, ne znam kada će kraj, kao što to niko normalan ne zna u mojoj Domovini. Čas set traje do 37:35, čas do 25:11. Ja gledao svojim očima! Nekada set traje 15 minuta, nekada ceo sat. Pa kako, npr. u svojstvu odbojkaškog funkcionera da kažem ostalim kolegama funkcionerima: – Vidimo se na kraju seta. Ja moram da prorađujem materijale! Ne bih stigao da proradim ni dve-tri ture materijala – na terenu, kakve sam sreće, završila bi se cela utakmica, a ne samo set?!
4. Spreman sam da obećam da neću ništa zapitkivati, da ću pred višim instancama sedeti na šamlici, negde u ćošku i s vremena na vreme mudro klimati glavom. Spreman sam da se obavežem da ću uvek, kada je to Domovini potrebno, otvarati nove sportske objekte, držati govore i jagnjeću plećku. Evo, dajem časnu predsedničku reč da se neću mešati u svoj posao. U tome bi mi mogao pozavideti i predsednik savezne Vlade, lično. O prethodnim predsednicima moje Domovine da i ne govorim.

Ako, kojim slučajem nema mesta u odbojci, mogao bih ja da budem predsednik za bejzbol, kriket ili onaj glajder za pare. Ja ih ionako ne razlikujem. Meni je svejedno. Važno je da je olimpijski sport. Kako i dalje imam onu prednost s početka teksta da mogu da izađem iz zemlje, mogao bih kolegama funkcionerima, koji to ne mogu, da prošvercujem, nešto sira, suhomesnatih proizvoda, oraha i guz-papira iz susednih država. Za benzin i cigarete ne garantujem. Za njih su zaduženi drugi. Tj. prvi.****

Kako reče predsednik svih nas (od Kamčatke do Aljaske, sa zadržavanjem u Crnoj Travi), na već pomenutoj završnoj svečanosti upriličenoj na trodnevnom saboru guslara poznatijem kao “Dijaspora 2000”: – Svi mi treba da znamo, i mi u zemlji i vi u belom svetu, da domovina nikome ništa ne duguje a da svi duguju domovini.” I tačka.

Evo, uzmimo moj primer (meni najbliži i najdraži). Domovina meni stvarno nije ništa dužna, čak ni staru deviznu štednju, penzije, dečije dodatke… Ništa. Osim, možda, ovih desetak godina života. Ali, šta je desetak godina u odnosu na večnost, koju je čika Tito doživeo? Ja domovini jesam dužan. Šest meseci nisam platio račune za infostan, nekoliko prekršajnih prijava za pogrešno parkiranje… i to bi za sada bilo sve. Ono što može da se seče, hvala na pitanju, plaćam redovno. Telefon, struju i račune detetu za vrtić. Kada mogu da iseku žice za struju i telefon, koliko su revnosni službenici moje Domovine, mogli bi i dete da mi iseku, zbog neplaćanja računa.

Pa k’o velim, mogli bi Domovina i ja da spojima lepo s korisnim. Da ja njoj odužim dug u naturi, tako što ću neko vreme raditi kao predsednik nekog sportskog saveza. Em vratio dug, em otišao na Olimpijadu. Ruku na srce, ja tako toliko dugujem svojoj Domovini. Da se žrtvujem i da budem sportski funkcioner. Pa da bar u tom svojstvu odem na Olimpijadu, ako već neće Obradović da me pozove u košarkašku reprezentaciju. A po svoj prilici – neće. Kada bih znao dokle seže moja Domovina, koliko sam lud, ja bih mogao da budem Predsednik i same moje Domovine. Eto, proradio opančar u meni, pred kraj teksta! Mada moj dug prema Domovini, ruku na srce, nije baš toliki. U stvari, kad malo bolje razmislim, nisam toliko lud. Ipak ostajem pri nekom sportskom savezu. Konkretno: bilo kom! Ne pravim pitanje.

PS. Ja sam svoje učinio. Pa, ako me se za dan Olimpijskog komiteta sete – sete… Onako, usput, napominjem da do sada nisam odigrao nijednu utakmicu za fudbalsku reprezentaciju, a voleo bih. Godine sam postigao, još samo da se ukrutim.