Novine
BreleŠke!

KONAČNO, BRE

Bre! br. 1
25. septembar 1999.

Uprkos veličanstvenom uspehu onomad, na Gazimestanu, kolateralna šteta koju je Srbija pretrpela prevazišla je kapacitete narodnih pevača. Čak su i oni morali vekovima da zapevaju kako je Kosovo palo. Slušaoci, izgleda, nisu verovali onome što čuju i vide. Osim Filipa Višnjića. On je sve to gledao drugačijim očima.

Tačno šest vekova kasnije na istom mestu otvorena je nova stranica istorije. Srbija je stigla do ivice ambisa. A onda se pojavio On – Slobodan Milošević i hrabro zakoračio napred. U nove veličanstvene pobede, radne uspehe i… ne mogu da se setim šta bi ono treće – poveo je svoj narod. Od tada se na svim frontovima (u kojima ne učestvujemo) napreduje neverovatnom brzinom. U istom pravcu.

Za ono što je stranom zavojevaču trebalo 500 godina (da nas izbaci iz Evrope), nama je uspelo za deset godina. Eto, koliko smo mi produktivniji… samo što to nema ko da ceni. Niko da nas potapše po ramenu, da nas pogladi po ćubici i orden da nam dodeli. Pa sve moramo sami sebi da radimo.

Netom posle veličanstvenog uspeha protiv NATO pakta (u vazduhu, zemlji, vodi i Dobanovcima) zvanični guslari su se bacili na posao. Samo što su to sada turbo gusle. Tehnika je u međuvremenu taman toliko napredovala. Našu vojnu avijaciju pre šesto godina činila su samo dva vrana gavrana. Zbog nedostatka pouzdanih kadrova, oni su morali u isto vreme da budu i prvi izveštači sa ratnog područja. Nešto kao onaj Drecun*, samo iz vazduha. Do danas smo toliko napredovali da ih imamo i na zemlji. Mislim na gavrane… vrane.

Posle svega, jedino će nam ostati ono naše “bre”, kao i pre 600 godina. Ako i to ne izgubimo, usput, na putu prema vaseljeni. Bre!